ДРАГО КЕКАНОВИЋ, СРПСКИ ПИСАЦ СА ЗАГРЕБАЧКОМ АДРЕСОМ Из завичаја узалуд одлазиш Имао сам, дакако, завичај. Више немам. Што је мање стварних разлога да се у њега враћате, то ће вам он чешће прилазити. Гробови ће вас, на концу конца, дозивати. Да, од прве написане реченице вјерујем у духовну аристокрацију. Држим да без свијести о Традицији, а она подразумијева и Језик, нема добре књижевности. Све остало је тријумф простоте и незнања. Помодност је погубна, у свему. Књижевност је одувијек била већа о свијета у којем се остварује. Јака и тачна ријеч опстаје и траје. Нема кризе за пјевање и приповиједање; све док је језик недокучива тајна, и о пропасти свијета ће најбоље свједочити пјесници и приповиједачи
Пише: Бранислав Матић
Фото: Приватна архива
Свестан своје издвојености, зна да је она крст и мера. Још на мајуру у родним Братуљевцима, под Папуком, у Славонији, спознао је да је самоћа благотворнија од ма какве буке и галаме. И његово остајање у Загребу, међу избаченима из Устава, опкољенима, обесправљеним, сатанизованим, врста је издвојености.
Верује у моћ књижевности и реч која ће надживети свет. Веома млад проникнуо је у светлости шума и механику ноћи. Види да су осредњост и простаклук нападни, грабе се за славу и признања, пречесто их и дограбе, али га то не колеба. Научио је да је стрпљење вредније од злата и да ће све, кад-тад, доћи на своје место.
Драго Кекановић (1947) у Националној ревији.
Лоза. Сва је прилика да је свих седам задруга Кекановића заједно пребјегло из једног ропства у друго и сакрило се под скуте Марије Терезије негдје при крају осамнаестог вијека, у оним годинама велике помутње међу звијездама и народима. Младог Титовог пионира, који је трагао за својим поријеклом, никако нису могли задовољити неодређени одговори да смо у ове Братуље дошли однекуд са мора и с југа. Али одакле?! Из црногорског приморја или далматинског залеђа, нико није памтио. Нико није памтио и знао, такође, зашто су закаснили и гдје су изгубили цијели вијек у односу на остале житеље тог славонског села испод Папука, на самој граници Војне Крајине. Младом пиониру, тада већ под утиском лектире авантуристичких романа, наметао се закључак да су Кекановићи били мартолози, наоружани поданци, турска паравојска, што би се данас рекло, који су се само у правом часу пресвукли у одоре аустро-угарских граничара. Али и ту је шкрипало с конклузијом. Баш у годинама одрастања, пиониру су један за другим умирали вјеродостојни свједоци, и сахране су односиле те дивне, коштуњаве и бистре, високе (ниједан испод два метра) старце, чије је памћење (обично) одбијало да дозове турска времена својих родитеља и предака, већ се заустављало на годинама њихове младости, на данима када су егзерцирали на улицама Темишвара засути цјеловима засмијаних црнпурастих Влахиња. Било како било, и млади је пионир (та свијет је био пред њим!), одустао од потраге за својим поријеклом.
Ни угледни професор Људевит Јонке, неспорни ауторитет (тадашње) хрватско-српске лингвистике, није нашао начина да свом студенту појасни (а што му је, изгледа, била омиљена разбибрига) основ, фонетски коријен и значење тих неколико сугласника и самогласника на које се одазивамо. Над презименом Кекановић, наиме, и професор се нашао у двојби. Да, има оних са Кикан и Кокан, али се и он први пут сусрео с Кекан. Ни моје појашњење да само седам кућа у Братуљима, тамо под Папуком, носи то презиме, није професору помогло да се одлучи. Јер су двије, дакле, могућности. Прва сугерира да коријен презимена извире од изумрле врсте птица, кеја, које су до недавно још живјеле на оном уском порубу између копна и мора у долини Неретве; бучне и гласне шарене птице само наизглед сличне копненим крештелицама. Друга могућност води такође до мора, до оних крајева у којима је свака стара жена Кека, а поготову она којој је судбина намијенила да се, у недостатку мушке главе, стави на чело задруге, породичног клана, племена, здруга и да их води према сутрашњем дану, преживљавању, опстанку.
Што се пак Вучковића моје мајке тиче, ствари су биле пуно јасније. Они су у Славонију дошли из Босне. Средишње, ваљда. Вуковима настањене, свакако. Ни Вучковићи нису бринули пуно о томе одакле су у ствари дошли. Заборавили су, па шта. Као да је то некоме важно. Њима то није било важно. Ко би још мислио на поријекло и прошлост? Кад ти ваља презимити у тој сумрачној думачи између брегова до које сунце једва да допире кроз сводове густе вегетације, а не можеш искорачити да не угазиш у воду која отиче, или да не станеш у житко блато. И тако сваке јесени, до љета. О, љети је већ било пуно угодније и забавније. Могао си трчати бос и за собом остављати облак прашине. А кад би се излио љетни пљусак, нико сретнији од вашег пионира. Расквашена се земља подавала рукама, па је он правио бучне топове од блата, надмећући се праском и буком с вршњацима у думачи. О, како је праштало!
Завичај. Из завичаја одлазиш, узалудно. Никад заувијек. Мене је јесен 1991. године, међутим, покушала заувијек одсјећи од завичаја. Када сам на блатњавом путу до родне куће, у јаругама усјеченом, грмљем надсвођеном, затекао оно што је преостало од разарања моје завичајне библиотеке. Страствени скупљач ријетких књига по загребачким највише, али и по београдским, љубљанским, бечким антикваријатима, књига купљених у било ком граду, уосталом, у којем би се затекао неким послом, застао је згранут, једва је стао на кочницу, пред надреалистичним призором: тај блатњави пут, одвојак с колико-толико поуздане цесте, усјечен међу брине с необузданом вегетацијом, био је засут разбацаним књигама, онако како их је могао разбацати само неко ко се жели ријешити натовареног а сувишног и непотребног терета, јер је добро процијенио да ће више зарадити од неколико храстових трупаца, него да те књижурине прода Градској чистоћи, на кило. И отада, ето, заобилазим антикварнице. А завичај не можете заобићи, нити га се одрећи. Што имате мање стварних разлога да се враћате у њега, то ће вам он чешће прилазити. Гробови ће вас на концу конца дозивати. И понека крошња старе сорте јабука у запуштеном јабучару, шљива у бившем шљивику, стара крушка лазанкиња, са сувим гранама на измакну снага, још увијек моћним, међутим, да окусиш воћку какву нећеш наћи ни у једном супермаркету. Имао сам, дакако, оно што се зове завичајем, а што подразумијева и осунчана јутра у којима не знаш што ћеш од набрекле снаге, па само јурцаш около, трчиш росним стазама кроз поља, док не паднеш од умора и док те мајка не дозове на доручак, и посао, послије фруштука, наравно. А на оно вечерње небо, на заласке сунца и на снове у сумраку, на плави свод који се осипа звијездама док лежиш у житу, данас се не усудиш ни помислити. Све сам то имао, више немам.
Парадоксално или не, међутим, код мене се самим раним напуштањем родне куће, одвајањем од оних јутарњих ритуала на једном колико-толико сачуваном велепосједничком газдинству и мајуру педесетих година прошлог вијека, у не тако далекој Пожеги, па онда и у Осијеку, заметао онај тугаљиви предосјећај вјечне изгнаности и безавичајности, искоријењености, некакве уклетости, која се само нагомилава читањем Рилкеа и Кафке, Хајдегера и Црњанског, поготово. И тај, мање осјећај, више предосјећај ненадокнадивог губитка (завичаја) надвио се као сјенка над све странице које ћу тек исписати. Али то је нека друга прича.
Загреб. Загреб ме је, онај с краја шездесетих и с почетка седамдесетих, нема никакве сумње, духовно и (не стидим тих ноторно потрошених фраза) интелектуално форматирао. Онолико, наравно, колико један град, било који, једна интелектуална средина, било која, може утјецати на умни и духовни развој младог човјека. Град, средина, агора, полис, како год хоћете, сваком објављеном кратком причом, цртицом, позоришном или филмском критиком, есејистичким списом и лирским записом уцртавао је и мој профил у своју књижевну мапу. Био сам прихваћен, како се то каже, међу људима до чијег ми је мишљења било стало. Награђиван, такође. Шта бих више?! Али, спортским рјечником: Загреб није био мој први избор. Већина мојих вршњака је студирала у Београду. Матурална свједоџба средње архитектонско-грађевинске школе „Руђер Бошковић”, међутим, није се признавала као валидан документ за упис на било који београдски факултет друштвеног усмјерења. Ни моје молбе и увјеравања да сам спреман полагати ту фамозну разлику у предметима између гимназије и техничке школе, нису дале резултата. Тако сам се, у том мучном и тешком преображају између архитекте и градитеља и својих књижевних амбиција да тај свијет сагледам и са друге стране, нашао на оној судбоносној животној прекретници која ме је, умјесто на Исток, окренула према Западу. У Загребу сам, колико се сјећам, и ту разлику положио без већ напора. И тако је други избор постао први. Али ни сам долазак у Загреб, ако ћемо право, нисам доживио трауматично. Напротив. Јер Загреб и ја смо одавно били на ти, што се каже. Да бисте схватили оно о чему ћу сад говорити, морам вас подсјетити да је баш у тим годинама комунистичко-мичуриновска агенда била на врхунцу, и да је Славонија, па и пожешка котлина процвала. Да, мој дјед Петар, бивши члан Привредника, бивши велепосједник и заговаратељ коалиције Прибићевић–Радић, кулак који је, послије, чамио у Лепоглавама и Новим Градишкама, па и копао трасу аутопута „Братство-јединство”, изненада је рехабилитиран. А дједу су требале само те двије-три године слободе да производима и излошцима са свог конфискацијом и аграрном реформом умањеног имања (уз свесрдну помоћ мога оца Лазара, демисионираног партијског бојовника и мајке Анке Вучковић, горљиве скојевке) на сајмовима воћарства и виноградарства, вина и ракије осваја прве награде и златне плакете. Тако се мој добри Петар квалифицирао у Пожеги и за републичку смотру на Загребачком велесајму у Савској улици. Ни Анка ни Лазар нису хтјели да оставе (помало сенилног, дабоме) дједа без пратње, па су на мене пребацили огромну одговорност да пазим на старога, а и мени ће добро доћи да видим Загреб. О, јесам, уз дједа сам, заједно с његовим пајдашима, лумповао по загребачким биртијама, чекајући да се растану и да дједу понудим раме, руку до наше собе у „Ловачком рогу”, у Илици. Пет година дјед и ја смо доносили са Загребачког велесајма у наше блатњаве Братуље бакрорезом искићене златне медаље и плакете. Онда је, некако, не знам како, и то престало, сви су говорили да је дошло до снажног заокрета у аграрној политици, а мени је преостало да се само сјећам оних фруштука у „Ловачком рогу”, с бијелом кавом и двоје јаја на око и топлом још земичком кајзерицом, која се растапа у устима. Почетком деведесетих, послије још једног слома и преокрета, преврата, заправо, често сам се сусретао с питањем: како је уопће (уопште, брате) могуће да као Србин и српски писац живиш и пишеш у Загребу?! С тим су ме питањем знанци често заскакали, понајвише они добронамјерни, који су ме савјетовали да се што прије селим. Одговор да ћу одселити када ја то процијеним и хоћу, а можда и никада, није их задовољавао. У то вријеме био сам члан оног фантомског удружења Слободних писаца Југославије које је убрзо самљео жрвањ догађаја и развејао натраг, у републичке прегратке. Некоји од тих писаца остварили су, за овдашње оквире, и завидне међународне књижевне каријере, покоји су ме и послије наговарали да им се придружим, али мене није привлачила судбина апатрида; већег отпадништва, уосталом, нисам могао ни замислити, од тог искорака у потпуну неизвјесност да се придружиш онима који су избачени из Устава, обезглављени, избачени из нових хисторијских токова, гурнути у страну и обесправљени до статуса мањине, а изложени застрашујућој медијској сатанизацији. Тако сам остао у Загребу. Међу својима.
Лична мапа града. Имам та посебна мјеста. Ко их нема?! Када вам се измакне завичајно тло испод ногу, онда, више инстинктом него разумом, проналазите таква посебна мјеста, енергетска поља, или шта већ јесу, на којима се најбрже сабирате у осјетљивим тренуцима, а такве тренутке не чине само неминовни животни губици, већ и часови усхићења над новим стихом, реченицом. И они су дакако губици, јер тај стих или ту реченицу више никада нећете дозвати, уколико вам промакне и не запишете их. Не знам, можда таква мјеста изабиру нас, па ту само најбоље удовољавамо сврси свог постојања у козмичком бескрају. У Пожеги сам увијек у таквим часовима излазио на Орљаву, можда и с надом да ће преда ме измиљети јато рачића из оног мог планинског а братуљевачког Рачјег потока; никада ни један није измилио. У Осијеку сам, такође, излазио на воду, и дуго сједио уз Драву; сада већ без наде; или, лажем, можда с малом надом да ће и мене та вода однијети до ушћа у Дунав, и још даље. Са Загребом је сасвим другачија прича. Поповски врт, парк Рибњак и ботаничка башта уз зидине Каптола спутали су ме чим сам укорачио у насуто дно бившег рибњака (где су гајени шарани, смуђеви и пастрмке за потребе бискупског двора). Доба индустријализације, каже повијест, убрзаном је урбанизацијом (а кад она није била убрзана?) порушила каптолски средњи вијек, бедеме и (за)остале зидине, а рибњак је исушен, па се понудио као идеално мјесто са садњу оних младица дрвећа које су мисионари католичке цркве доносили са свих континената. Ни сам не знам како, парк Рибњак је постао моје скровито мјесто, оно мјесто у којем се довршавају сама од себе, што би се рекло, прозна поглавља; сама помисао да сједим на клупи у некој бившој води пролазности (чега ли?!), ако то није превише патетично, а да изнад моје главе шуште платане или се њише велебно висока сјеверноамеричка секвоја, чинила ме је потпуно спокојним и сабраним. Ни тога више нема, наравно. Из године у годину, љетне се олује устремљују баш на тај парк и сваљују највиша, чинило се здрава, стабла. Онај Рибњак и овај сада не дају се успоредити. Али ни сам нисам за успоредбу.
Под црном сјенком. Видим ту кризу тако да свим силама покушавам да је не видим. Заваравам се, наравно. Узалуд, јасно. Преко нас овдје, међутим, не само у Загребу и Крајини, него у свим предјелима на којима смо вијековима живјели, прешла је једна црна сјенка која је засјенила и потрла све што смо до тада знали и у шта смо до тада вјеровали. Ради се (Тесла, помози!) о доживљају (да ли је права ријеч, нисам сигуран да јесте) који је универзалан, и који се не да препричати, не само другима, већ и самоме себи. Подразумијева се да нас други, они који нису били у нашој кожи, не могу разумјети. Ми смо вам овдје засјењен народ, и на нас више не треба улагати ни пет пара на некој хисторијској кладионици. Како год окренемо, биће нас све мање, и не треба се заваравати лажном надом како ћемо једног дана (којег то?!) вратити све изгубљено. Изгубљено се, ионако, никад не враћа. А ако се и врати, онда је кусо. У међувремену, свијет се на глобалном плану сасвим изглобио, и сад плови изван координата цивилизацијског компаса, љуља се као пијана лађа, а давно је обзнањено шта се на тој лађи догодило.
Мајстори и ученици. Никада се нисам оптерећивао питањима поређења и књижевних утицаја. Знам да је у то тешко повјеровати, али ја никада нисам посвећивао посебну пажњу јавном, медијском одјеку мојих наслова. Нисам од оних који лијепе новинске чланке и фотографије у албуме. Лоша је то особина, не бих је препоручио младом писцу. Али такав сам, не знам због чега, и дан-данас понекад морам дуго наговарати самог себе да прочитам нечији приказ мог наслова. Похвалан или мање наклоњен, мени свеједно. И да сам се упутио у потрагу за узорима које су други отчитали у мом рукопису, и да сам дошао до одређених одговора, не вјерујем да би они одредили карактер сљедеће реченице. Један је чин читања, а сасвим други чин сусрета с бјелином папира или свјетлом екрана. Писац ту ништа не може промијенити ни помакнути. Ни у свом поступку, ни у прихваћању других. Јер је у чину писања више несвјесног него свјесног, наравно. На мене се у деведесетим, рецимо, као уредника и драматурга, сручила цијела једна камара више-мање аутобиографских једва читљивих сочињенија различитих жанрова, која вапе за тисканом објавом или телевизијском екранизацијом, свеједно. Прихватио сам се читања тих текстова (да, текстова! али је требало прехранити обитељ) као некакву казну. И данас ми се, парадоксално или не, понекад причиња (да опросте и Кафка и Бора и Бруно Шулц и Миодраг, и Боргес, и остали, наравно) да сам баш у тој неписмености разбистрио и оне, мени дане, тајне заната форматирања увјерљиве приповијести и њој припадајуће реченице. Или се, као сви кажњеници, само тјешим да ми казна није била узалудна и да сам извукао из ње какву такву добит.
Моћ књижевности. Књижевност је одувијек била већа од свијета у којем се остварује. Нема кризе за пјевање и приповиједање; све док је језик недокучива тајна, и о пропасти свијета ће најбоље свједочити пјесници и приповиједачи. И данас, када смо, по свему судећи, на рубу највеће цивилизацијске провалије, мене једнако збуњује чињеница да још увијек има оних који ће посегнути за књигом. Као спасењем. Утјехом, свеједно. За чим би другим?!
Моја је вјера у моћ књижевности безгранична, без обзира на малу, па и незнатну моћ њеног спољашњег утјецаја. Некад је тај утјецај, према друштвеном контексту, већи а некад мањи. Мени је то некако свеједно. Јака и тачна ријеч опстаје и траје, без обзира на њену друштвену, па често и политикантски манипулативну дистрибуцију према читаоцу. Уосталом, о свему (част зналцима књижевности) одлучује само он, читалац. А ни он није баш тако невин, како му се чини да јесте. Понекад ми га је жао кад видим како гута неко безвриједно књижевно смеће од такозваних хитова и бестселера, умјесто Одисеје или Дон Кихота.
Традиција и помодност. Држим да без свијести о Традицији, а она подразумијева наравно и Језик, нема добре књижевности. Све остало је тријумф простоте и незнања. Простота је инвазивна и агресивна, жељна је славе и признања, које почесто и добија. А онда се већ сутра не можемо сјетити наслова који је добио престижну ту или ону награду; библиотеке су пуне заборављених и непрочитаних књига. Неутемељених на Традицији. Помодност је погубна, па и у књижевности.
Племениташтво данас. Да, вјерујем у духовну аристокрацију. Од прве написане реченице, од прве своје причице „Први снијег”, објављене у Пожешком листу. Нико ме није натјерао ни наговарао да напишем нешто о дивном зимском дану на санкалишту на Текији, бријегу изнад Пожеге. Шта је промрзлог осмошколца у хладној подстанарској собици нагнало да остави на папиру мало свједочанство о изузетности и непоновљивости оне дјечје цике и галаме, радости и смијеха, и данас ће му, старцу, остати тајна. Али тада је све почело.
„Огромна мањина” и „патуљаста већина”. Студирао сам, и то баш предмет југославенске књижевности и језици, потрудио сам се да Цанкара читам на словеначком, а Блажу Конеског на македонском, држало ме је то неколико година, уживао сам, све док нисам разумио да је језик једино одређење неког писца и неке књижевности, и да ће, тамо већ с краја шездесетих, постати главно оружје, за растакања свега, па и мог студијског предмета, и оваквог, уграђеног у множини. Која је већ подразумијевала цијепање и уграђеност будућих републичких граница као нових државних ентитета. Признајем, дуго ми је требало. А никада нећу проникнути ни у тај накарадно и цинично импостирани однос „надмоћне мањине” над „патуљастом већином”. Каква надмоћ?! Какви патуљци?! Кад се лијепо види да је она, тобоже патуљаста већина неуспоредиво већа од тобоже надмоћне мањине. Ма дајте, молим вас! Већина је увијек већа. А мањина је мала, увијек склона асимилацији, нестајању. Докле ћемо се заваравати?
Откупљивање времена. За невољу, веома сам рано почео писати машином. За невољу, кажем, којој сам доскакао записима у мање-више нечитљивим биљежницама и папирићима. Ни с тим се не могу похвалити, као моји велики узори, који су писали на кафанским салветама или трамвајским картама. А што се организације живота тиче, није ми било нимало лако да, као самостални, слободни умјетник зарадим толико новца којим ћу откупити неколико мјесеци тог понирања у друге (своје) свјетове имагинације. Али, кад једном уроним, након што сам манијачки предано усисао сву прашину из радне собе, ништа ме не може спријечити да остварим што сам наумио. А да пишем кампањски, пишем, уочљиве су те велике празнине, сваких десет година онда се огласим с два-три наслова, увијек када се стекну тзв. околности, а то слободно вријеме сам откупљивао радом на телевизијским и филмским сценаријима. Ријетки су то били тренуци, али било их, ето. Али увијек у готово стерилним стамбеним условима; у бацању навиљака сијена или снопова пшенице, у ношењу пуних сепета пљеве, нагутао сам се прашине за цијели живот.
Изгубљено срце медија. Ох, јесу, медији су, откада сам се, послије десетљећа у статусу слободног умјетника, 1985. запослио у Драмској редакцији Телевизије Загреб, у романтичној Дежмановој улици што избија на Илицу и Франкопанску, у самом срцу града, доживјели преображај који нисам могао замислити ни у најцрњим сновима. Та Дежманова је била стјециште свеколике агенде, данас би рекли, не само хрватске, већ и југославенске визуелне умјетности. Само овлашни попис редатеља и сценариста, продуцената и глумаца које сам сретао не би стао у овај оквир. Посао на филму је заводљив, осваја те, за разлику од самоће радног стола, за којим се бориш са својим утварама, чини те јавним, значајнијим и паметнијим него што јеси, па је и мене мало то понијело, рекло би се, довољно да не уочим како се ту радило о посљедњем стадијуму једне опијености покретним сликама, о лабудовој пјесми једног времена. Било, па прошло, међутим. А мене, на сву срећу, вратило ненаписаним причама.
Једна слабашна нада. Како ствари стоје (средина маја 2022), можемо се само надати неком новом поретку, Новој Европи, али оној која ће се коначно утемељити и на одбаченим хришћанским вриједностима. Ја сам овдје већ више од деценије такозвани еуропски грађанин, а све ми се јасније чини да сам удаљенији од правих европских вриједности о којима сам маштао тамо, шездесетих и седамдесетих година прошлог вијека. Ни Будимпешта, ни Беч ни Праг ми тада нису били далеко. Данас су ми пуно даљи.
Дозивање у памћење. Заборав помаже и спашава. Заборав нас чува, од зла у нама, понајвише. Добра је ствар, међутим, да се, кад-тад, хтјели то или не, морамо дозвати у памћењу. И поново запитати ко смо и што смо. У чему смо неразумно гријешили с трагичним посљедицама које смо једва преживјели; а у чему, опет, нисмо дали на се, ни по коју цијену. Добра је ствар, понављам, да смо се почели дозивати.
***
Биографија
Драго Кекановић (Братуљевци, код Славонске Пожеге, 1947). Приповедач, песник, драмски писац, сценариста. Школовао се у Пожеги и Осијеку. На Филозофском факултету у Загребу дипломирао Компаративну књижевност и Југославенске језике и књижевности. Био уредник у „Студентском листу”, „Прологу”, „Полету”, у издаваштву Српског културног друштва „Просвјета”. Најдуже радио као уредник и драматург у Телевизији Загреб, касније Хрватској радио-телевизији. Живи у Загребу.
***
Књиге, награде, језици
Драго Кекановић објавио је књиге: „Свјетлост шума”, песме (1965); „Механика ноћи, списи”, приче (1971); „Вечера на веранди”, приповетке (1975); „Ледена шума и друге кратке приче” (1975); „Потомак сјена”, роман (1978); „Ивањска ноћ”, роман (1985); „Панонски диптих”, две приповести (1990); „Рибља стаза”, роман (1997); „Амерички сладолед” (1998); „На небу”, приче (2002); „Вепрово срце”, роман (2012); „Усвојење”, приче (2013); „Приврженост”, роман (2021). Аутор је и више драма и филмских сценарија.
Добитник је награда „Владимир Назор”, „Сава Мркаљ”, „Светозар Ћоровић”, „Виталове”, „Борисав Станковић”, „Душан Васиљев”, „Бранко Ћопић”, „Григорије Божовић”, „Данко Поповић”, „Андрићеве награде”, „Београдски победник”...
Превођен на пољски, енглески, немачки, руски, шпански, мађарски, словеначки...
***
Српски писац
Ја сам српски писац са загребачком адресом. Тако се одређујем. Свјестан сам своје издвојености, а својим књигама још (за врага!) препуштам да се саме изборе за своју уочљивост, ријетко се појављујем у јавности, медије (на своју штету, наравно) избјегавам кад год могу. Из Братуља сам понио тај осјећај да су усамљеност и самоћа благотворније од било какве буке и галаме, да је стрпљење вредније од злата и да ће све кад-тад доћи на мјесто.
***
Нисам мост
Моје је искуство у томе занемарљиво. И никоме препоручљиво. Јеретички или не, и да нисам искључен из Устава земље у којој сам рођен, никада ми ни на крај памети није било да бих могао бити некакав мост и културолошка (молим вас лијепо) спона међу народима. А сада, видим, мостови се поново граде између двије обале, а ја нисам ни на једној. Градитељима, сретно било.
***
Сноликост путовања
Позната ми је ваша опредјељеност за културу путовања. Камо лијепе среће да јој се могу придружити својим искуством с далеких дестинација. Оно је, међутим, скучено и мало, заокружило се у оном што се некада звало Mitteleuropa, и више се одвијало у жељама и сновима него у стварности. И у дјетињству, на оном мајуру у Братуљима, на том подоста издвојеном бившем сеоском велепосједничком имању, путовао сам предјелима који су ми се отварали након читања мојих авантуристичких писаца, с толиком страшћу да послије нисам налазио потребу да се увјерим у њихово постојање.
Свестан своје издвојености, зна да је она крст и мера. Још на мајуру у родним Братуљевцима, под Папуком, у Славонији, спознао је да је самоћа благотворнија од ма какве буке и галаме. И његово остајање у Загребу, међу избаченима из Устава, опкољенима, обесправљеним, сатанизованим, врста је издвојености.
били мартолози, наоружани поданци, турска паравојска, што би се данас рекло, који су се само у правом часу пресвукли у одоре аустро-угарских граничара. Али и ту је шкрипало с конклузијом. Баш у годинама одрастања, пиониру су један за другим умирали вјеродостојни свједоци, и сахране су односиле те дивне, коштуњаве и бистре, високе (ниједан испод два метра) старце, чије је памћење (обично) одбијало да дозове турска времена својих родитеља и предака, већ се заустављало на годинама њихове младости, на данима када су егзерцирали на улицама Темишвара засути цјеловима засмијаних црнпурастих Влахиња. Било како било, и млади је пионир (та свијет је био пред њим!), одустао од потраге за својим поријеклом. 
али се и он први пут сусрео с Кекан. Ни моје појашњење да само седам кућа у Братуљима, тамо под Папуком, носи то презиме, није професору помогло да се одлучи. Јер су двије, дакле, могућности. Прва сугерира да коријен презимена извире од изумрле врсте птица, кеја, које су до недавно још живјеле на оном уском порубу између копна и мора у долини Неретве; бучне и гласне шарене птице само наизглед сличне копненим крештелицама. Друга могућност води такође до мора, до оних крајева у којима је свака стара жена Кека, а поготову она којој је судбина намијенила да се, у недостатку мушке главе, стави на чело задруге, породичног клана, племена, здруга и да их води према сутрашњем дану, преживљавању, опстанку.
Завичај. Из завичаја одлазиш, узалудно. Никад заувијек. Мене је јесен 1991. године, међутим, покушала заувијек одсјећи од завичаја. Када сам на блатњавом путу до родне куће, у јаругама усјеченом, грмљем надсвођеном, затекао оно што је преостало од разарања моје завичајне библиотеке. Страствени скупљач ријетких књига по загребачким највише, али и по београдским, љубљанским, бечким антикваријатима, књига купљених у било ком граду, уосталом, у којем би се затекао неким послом, застао је згранут, једва је стао на кочницу, пред надреалистичним призором: тај блатњави пут, одвојак с колико-толико поуздане цесте, усјечен међу брине с необузданом вегетацијом, био је засут разбацаним књигама, онако како их је могао разбацати само неко ко се жели ријешити натовареног а сувишног и непотребног терета, јер је добро процијенио да ће више зарадити од неколико храстових трупаца, него да те књижурине прода Градској чистоћи, на кило. И отада, ето, заобилазим антикварнице. А завичај не можете заобићи, нити га се одрећи. Што имате мање стварних разлога да се враћате у њега, то ће вам он чешће прилазити. Гробови ће вас на концу конца дозивати. И понека крошња старе сорте јабука у запуштеном јабучару, шљива у бившем шљивику, стара крушка лазанкиња, са сувим гранама на измакну снага, још увијек моћним, међутим, да окусиш воћку какву нећеш наћи ни у једном супермаркету.
Имао сам, дакако, оно што се зове завичајем, а што подразумијева и осунчана јутра у којима не знаш што ћеш од набрекле снаге, па само јурцаш около, трчиш росним стазама кроз поља, док не паднеш од умора и док те мајка не дозове на доручак, и посао, послије фруштука, наравно. А на оно вечерње небо, на заласке сунца и на снове у сумраку, на плави свод који се осипа звијездама док лежиш у житу, данас се не усудиш ни помислити. Све сам то имао, више немам.
Али ни сам долазак у Загреб, ако ћемо право, нисам доживио трауматично. Напротив. Јер Загреб и ја смо одавно били на ти, што се каже. Да бисте схватили оно о чему ћу сад говорити, морам вас подсјетити да је баш у тим годинама комунистичко-мичуриновска агенда била на врхунцу, и да је Славонија, па и пожешка котлина процвала. Да, мој дјед Петар, бивши члан Привредника, бивши велепосједник и заговаратељ коалиције Прибићевић–Радић, кулак који је, послије, чамио у Лепоглавама и Новим Градишкама, па и копао трасу аутопута „Братство-јединство”, изненада је рехабилитиран. А дједу су требале само те двије-три године слободе да производима и излошцима са свог конфискацијом и аграрном реформом умањеног имања (уз свесрдну помоћ мога оца Лазара, демисионираног партијског бојовника и мајке Анке Вучковић, горљиве скојевке) на сајмовима воћарства и виноградарства, вина и ракије осваја прве награде и златне плакете. Тако се мој добри Петар квалифицирао у Пожеги и за републичку смотру на Загребачком велесајму у Савској улици. Ни Анка ни Лазар нису хтјели да оставе (помало сенилног, дабоме) дједа без пратње, па су на мене пребацили огромну одговорност да пазим на старога, а и мени ће добро доћи да видим Загреб. О, јесам, уз дједа сам, заједно с његовим пајдашима, лумповао по загребачким биртијама, чекајући да се растану и да дједу понудим раме, руку до наше собе у „Ловачком рогу”, у Илици. Пет година дјед и ја смо доносили са Загребачког велесајма у наше блатњаве Братуље бакрорезом искићене златне медаље и плакете. Онда је, некако, не знам како, и то престало, сви су говорили да је дошло до снажног заокрета у аграрној политици, а мени је преостало да се само сјећам оних фруштука у „Ловачком рогу”, с бијелом кавом и двоје јаја на око и топлом још земичком кајзерицом, која се растапа у устима. 
Почетком деведесетих, послије још једног слома и преокрета, преврата, заправо, често сам се сусретао с питањем: како је уопће (уопште, брате) могуће да као Србин и српски писац живиш и пишеш у Загребу?! С тим су ме питањем знанци често заскакали, понајвише они добронамјерни, који су ме савјетовали да се што прије селим. Одговор да ћу одселити када ја то процијеним и хоћу, а можда и никада, није их задовољавао. У то вријеме био сам члан оног фантомског удружења Слободних писаца Југославије које је убрзо самљео жрвањ догађаја и развејао натраг, у републичке прегратке. Некоји од тих писаца остварили су, за овдашње оквире, и завидне међународне књижевне каријере, покоји су ме и послије наговарали да им се придружим, али мене није привлачила судбина апатрида; већег отпадништва, уосталом, нисам могао ни замислити, од тог искорака у потпуну неизвјесност да се придружиш онима који су избачени из Устава, обезглављени, избачени из нових хисторијских токова, гурнути у страну и обесправљени до статуса мањине, а изложени застрашујућој медијској сатанизацији. Тако сам остао у Загребу. Међу својима. 
Лична мапа града. Имам та посебна мјеста. Ко их нема?! Када вам се измакне завичајно тло испод ногу, онда, више инстинктом него разумом, проналазите таква посебна мјеста, енергетска поља, или шта већ јесу, на којима се најбрже сабирате у осјетљивим тренуцима, а такве тренутке не чине само неминовни животни губици, већ и часови усхићења над новим стихом, реченицом. И они су дакако губици, јер тај стих или ту реченицу више никада нећете дозвати, уколико вам промакне и не запишете их. Не знам, можда таква мјеста изабиру нас, па ту само најбоље удовољавамо сврси свог постојања у козмичком бескрају. У Пожеги сам увијек у таквим часовима излазио на Орљаву, можда и с надом да ће преда ме измиљети јато рачића из оног мог планинског а братуљевачког Рачјег потока; никада ни један није измилио. У Осијеку сам, такође, излазио на воду, и дуго сједио уз Драву; сада већ без наде; или, лажем, можда с малом надом да ће и мене та вода однијети до ушћа у Дунав, и још даље. Са Загребом је сасвим другачија прича. Поповски врт, парк Рибњак и ботаничка башта уз зидине Каптола спутали су ме чим сам укорачио у насуто дно бившег рибњака (где су гајени шарани, смуђеви и пастрмке за потребе бискупског двора). Доба индустријализације, каже повијест, убрзаном је урбанизацијом (а кад она није била убрзана?) порушила каптолски средњи вијек, бедеме и (за)остале зидине, а рибњак је исушен, па се понудио као идеално мјесто са садњу оних младица дрвећа које су мисионари католичке цркве доносили са свих континената. Ни сам не знам како, парк Рибњак је постао моје скровито мјесто, оно мјесто у којем се довршавају сама од себе, што би се рекло, прозна поглавља; сама помисао да сједим на клупи у некој бившој води пролазности (чега ли?!), ако то није превише патетично, а да изнад моје главе шуште платане или се њише велебно висока сјеверноамеричка секвоја, чинила ме је потпуно спокојним и сабраним. Ни тога више нема, наравно. Из године у годину, љетне се олује устремљују баш на тај парк и сваљују највиша, чинило се здрава, стабла. Онај Рибњак и овај сада не дају се успоредити. Али ни сам нисам за успоредбу. 
Под црном сјенком. Видим ту кризу тако да свим силама покушавам да је не видим. Заваравам се, наравно. Узалуд, јасно. Преко нас овдје, међутим, не само у Загребу и Крајини, него у свим предјелима на којима смо вијековима живјели, прешла је једна црна сјенка која је засјенила и потрла све што смо до тада знали и у шта смо до тада вјеровали. Ради се (Тесла, помози!) о доживљају (да ли је права ријеч, нисам сигуран да јесте) који је универзалан, и који се не да препричати, не само другима, већ и самоме себи. Подразумијева се да нас други, они који нису били у нашој кожи, не могу разумјети. Ми смо вам овдје засјењен народ, и на нас више не треба улагати ни пет пара на некој хисторијској кладионици. Како год окренемо, биће нас све мање, и не треба се заваравати лажном надом како ћемо једног дана (којег то?!) вратити све изгубљено. Изгубљено се, ионако, никад не враћа. А ако се и врати, онда је кусо. У међувремену, свијет се на глобалном плану сасвим изглобио, и сад плови изван координата цивилизацијског компаса, љуља се као пијана лађа, а давно је обзнањено шта се на тој лађи догодило.
Мајстори и ученици. Никада се нисам оптерећивао питањима поређења и књижевних утицаја. Знам да је у то тешко повјеровати, али ја никада нисам посвећивао посебну пажњу јавном, медијском одјеку мојих наслова. Нисам од оних који лијепе новинске чланке и фотографије у албуме. Лоша је то особина, не бих је препоручио младом писцу. Али такав сам, не знам због чега, и дан-данас понекад морам дуго наговарати самог себе да прочитам нечији приказ мог наслова. Похвалан или мање наклоњен, мени свеједно. И да сам се упутио у потрагу за узорима које су други отчитали у мом рукопису, и да сам дошао до одређених одговора, не вјерујем да би они одредили карактер сљедеће реченице. Један је чин читања, а сасвим други чин сусрета с бјелином папира или свјетлом екрана. Писац ту ништа не може промијенити ни помакнути. Ни у свом поступку, ни у прихваћању других. Јер је у чину писања више несвјесног него свјесног, наравно. На мене се у деведесетим, рецимо, као уредника и драматурга, сручила цијела једна камара више-мање аутобиографских једва читљивих сочињенија различитих жанрова, која вапе за тисканом објавом или телевизијском екранизацијом, свеједно. Прихватио сам се читања тих текстова (да, текстова! али је требало прехранити обитељ) као некакву казну. И данас ми се, парадоксално или не, понекад причиња (да опросте и Кафка и Бора и Бруно Шулц и Миодраг, и Боргес, и остали, наравно) да сам баш у тој неписмености разбистрио и оне, мени дане, тајне заната форматирања увјерљиве приповијести и њој припадајуће реченице. Или се, као сви кажњеници, само тјешим да ми казна није била узалудна и да сам извукао из ње какву такву добит.
Моћ књижевности. Књижевност је одувијек била већа од свијета у којем се остварује. Нема кризе за пјевање и приповиједање; све док је језик недокучива тајна, и о пропасти свијета ће најбоље свједочити пјесници и приповиједачи. И данас, када смо, по свему судећи, на рубу највеће цивилизацијске провалије, мене једнако збуњује чињеница да још увијек има оних који ће посегнути за књигом. Као спасењем. Утјехом, свеједно. За чим би другим?! 
Традиција и помодност. Држим да без свијести о Традицији, а она подразумијева наравно и Језик, нема добре књижевности. Све остало је тријумф простоте и незнања. Простота је инвазивна и агресивна, жељна је славе и признања, које почесто и добија. А онда се већ сутра не можемо сјетити наслова који је добио престижну ту или ону награду; библиотеке су пуне заборављених и непрочитаних књига. Неутемељених на Традицији. Помодност је погубна, па и у књижевности.
Откупљивање времена. За невољу, веома сам рано почео писати машином. За невољу, кажем, којој сам доскакао записима у мање-више нечитљивим биљежницама и папирићима. Ни с тим се не могу похвалити, као моји велики узори, који су писали на кафанским салветама или трамвајским картама. А што се организације живота тиче, није ми било нимало лако да, као самостални, слободни умјетник зарадим толико новца којим ћу откупити неколико мјесеци тог понирања у друге (своје) свјетове имагинације. Али, кад једном уроним, након што сам манијачки предано усисао сву прашину из радне собе, ништа ме не може спријечити да остварим што сам наумио. А да пишем кампањски, пишем, уочљиве су те велике празнине, сваких десет година онда се огласим с два-три наслова, увијек када се стекну тзв. околности, а то слободно вријеме сам откупљивао радом на телевизијским и филмским сценаријима. Ријетки су то били тренуци, али било их, ето. Али увијек у готово стерилним стамбеним условима; у бацању навиљака сијена или снопова пшенице, у ношењу пуних сепета пљеве, нагутао сам се прашине за цијели живот.
Изгубљено срце медија. Ох, јесу, медији су, откада сам се, послије десетљећа у статусу слободног умјетника, 1985. запослио у Драмској редакцији Телевизије Загреб, у романтичној Дежмановој улици што избија на Илицу и Франкопанску, у самом срцу града, доживјели преображај који нисам могао замислити ни у најцрњим сновима. Та Дежманова је била стјециште свеколике агенде, данас би рекли, не само хрватске, већ и југославенске визуелне умјетности. Само овлашни попис редатеља и сценариста, продуцената и глумаца које сам сретао не би стао у овај оквир. Посао на филму је заводљив, осваја те, за разлику од самоће радног стола, за којим се бориш са својим утварама, чини те јавним, значајнијим и паметнијим него што јеси, па је и мене мало то понијело, рекло би се, довољно да не уочим како се ту радило о посљедњем стадијуму једне опијености покретним сликама, о лабудовој пјесми једног времена. Било, па прошло, међутим. А мене, на сву срећу, вратило ненаписаним причама. 
